DA LI ZAISTA ROĐENJE DETETA MOŽE DA “SPASE” BRAK RODITELJA?
Često se u terapeutskoj praksi susrećem sa verovanjem (kao i sa ponašanjem koje to verovanje sprovodi u delo) da će dete popraviti ili bar učvrstiti poremećene bračne odnose. Iako moje terapeutsko iskustvo to ne potvrđuje, bilo mi je zanimljivo da potražim eventualna istraživanja na tu temu i evo šta rezultati raznih istraživanja pokazuju.
Deca utiču na bračne odnose i to dejstvo može biti i pozitivno i negativno. Kakav će uticaj deteta biti zavisi od kvaliteta bračnih odnosa pre dolaska deteta na svet. Deca povećavaju bliskost među partnerima samo kada oboje partnera žele dete i uživaju u zajedničkim aktivnostima sa njima. U suprotnom deca smanjuju bliskost među partnerima, jer ograničavaju slobodu roditelja, naročito majke, a još ako postoji pritisak na ekonomske izvore, ona smanjuju mogućnost za roditeljsko zajedničko učestvovanje u drugim aktivnostima, van kuće i brige o deci. Zbog toga skoro svaki roditelj doživljava povremeno ambivalentna osećanja prema dolasku deteta na svet (Benedak, 1970.).
U svakom slučaju, dakle, čak i kada je dejstvo deteta na brak pozitivno, dolazak deteta predstavlja često krizu za brak. Po nekim istraživanjima (Feldman, 1962) prvo dete smanjuje za polovinu vreme koje supružnici provode razgovarajući. Ono takođe menja teme razgovora postajući centar interesovanja para. Izlasci i zabave se značajno smanjuju a time i događaji u kojima bi se moglo razgovarati. Dete dovodi do toga da supružnici postaju roditelji na prvom mestu a tek onda supružnici, tj. dolazi do promene prioriteta uloga. I taj pritisak na vreme i energiju roditelja raste sa povećanjem broja dece. Objektivno gledano, svako dete uzima jedan deo od vremena, pažnje i brige koji je, do tada, bio posvećen bračnom partneru.
Govori se i o negativnom uticaju dece na seksualne odnose u braku. Zbog povećanja obaveza i odgovornosti supružnici ili manje uživaju u seksualnim odnosima ili ih ređe žele (Deutch, 1985.)
U istraživanju u Srbiji (Marković, 1993.) 5% žene sa jednim detetom su se želile na nemanje dovoljno vremena za partnera u poređenju sa 15% žena koje su imale troje ili više dece. Pokazalo se da pored broja dece, obrazovanje žena dodatno utiče na ovu psihološku cenu roditeljstva. Žene koje su imale završenu osnovnu školu a koje su imale samo jedno dete su se najmanje žalile, dok su se najviše žalile žene istoga obrazovnog statusa a koje su imale porodice sa troje i više dece. Interesantno je da žene koje su završile fakultet a imaju samo jedno dete, uopše ne smatraju da dete smanjuje njihovo zajedničko vreme provedeno sa partnerom. U ovom slučaju obrazovanje deluje kompenzatorski, u smislu da povećava svest da se vreme treba što ravnomernije raspoređivati između deteta i partnera.
Zaključak je logičan.
Trebalo bi posvetiti posebnu pažnju sopstvenom partnerskom odnosu pre nego što se postane roditelj. Ukoliko je taj odnos loš ili nedovoljno dobar sa rođenjem deteta će postati još gori. Takođe trebala bi da postoji obostrana želja partnera da postanu roditelji, ukoliko to nije slučaj sva težina roditeljstva će pasti na roditelja koji je insistirao na roditeljstvu i to će dodatno negativno uticati na partnerski odnos.
A kada dete dođe bračni partneri treba da se maksimalno potrude da što ravnopravnije podele zaduženja oko dece. Kao i da od samog početku aktivno planiraju svoje "partnersko vreme" tj. svesno neguju svoj bračni odnos.
Kakvi su vaši utisci u vezi uticaja deteta-dece na vaš partnerski odnos?
