Promišljanje Željka Šešuma na pragu 2012. godine
Promene su deo života. Tako mesečeve mene kroz rast i opadanje meseca označavaju jedan mesec dana. Godišnji ciklus koji omeđava četiri godišnja doba, nakon zime najvljuje obnovu prirode, i nagoveštava novi rod i prinos, istovremeno je i godišnji ciklus reprodukcije kod domaćih životinja. Ljudi su od najranijih vremena poznavali cikličnu karakteristiku prirode, ne samo kroz smenu godišnjih doba, već i kroz mnogo krupnije cikluse kretanja planeta i zvezda na nebu što je dovelo do izrade najstarijih kalendara. U vremenskom rasponu jednog ljudskog života bitni su pak ciklusi rađanja i umiranja, faze rasta i razvoja ljudskog bića od detinjstva, mladosti, zrelosti, pa do starosti, koji su deo ne samo našeg individualnog sećanja već su i deo našeg kolektivnog sećanja i deo našeg dubljeg bića. Kako se zapravo sve u kosmosu kreće i menja možemo reći da je stabilnost i nepromenljivost čista iluzija, a da je jedino promena stalna, zapažali mi više ili manje promena oko nas.
Promene oko nas se dešavaju na tri nivoa. Na kosmičkom nivou promene se dešavaju u takvim prostorno-vremenskim koracima i ritmovima da je čoveku teško da ih uopšte pojmi. Samo našoj Galaksiji Mlečnom putu, potrebno je oko 250 milion godina da rotirajući oko svog jezgra pri brzini od oko 600 kilometara u sekundi napravi pun krug. Zemlja se kreće spiralno u toj nebeskoj igri među planetama sunčevog sistema zauzimajući položaje koji indukuje više ili manje energije čija suština nam nije savim jasna, a čije delovanje na Čoveka i živi svet na Zemlji je bilo poznato i kod starih nestalih civilizacija. Na svetskom nivou odvijaju se procesi koji su deo prirodnih procesa na zemlji i drugim delom ono što je deo delovanja ljudske vrste, na prirodu, planetu samu, i na ljudsku vrstu uopšte. Promene se dešavaju u svakom pojedincu, na biološkom nivou, psihološkom, kao i na drugim nivoima kao što je materijalno stanje, veće ili manje zadovoljstvo sa okolnostima života, uspesi i neuspesi.
Promene su kao što vidimo svuda oko nas i u nama. Ono što je bitno u tome je da li se čovek ponaša pasivno ili aktivno. Mi smo kao ljudska bića skloni kretanju kroz život kroz navike. Od vremena pre rođenja mi smo uslovljeni biološkim ritmovima jer sve u nama funcioniše po modelu 24 časa (crkadijalni ritam), ritam spavanja i budni period, hranjenje bar dva puta dnevno, itd. Čovek je složeno biće, biološko telesno, psihološko svesno biće, socijalno, duhovno. Sa vremenom pune zrelosti čovek formira većinu svojih navika koje su osnova za naš lični vrednosni sud o svetu koji nas okružuje. Jednom kada su naši vrednosni parametri čvrsto postavljeni zaglavi se kormilo našeg životnog broda koji onda plovi po putanji sudbine do svog kraja. Na engleskom jeziku sudbina i odredište imaju isti koren: destiny.
Navike imaju ponavljajući karakter, a navike prate i rutuali, lični i kolektivni. Rituali onda kada govorimo o kolektivnim ritualima koji su deo jedne kulture, su deo našeg aktivnog učestvovanja u životu i njegovim menama. Rituali kao što je ispraćaj stare i doček Nove godine samo je jedan od više rituala kroz koje prolazimo i u kojima učestvujemo. Svaka kultura ima svoje rituale. Učestvovanje u njima označava naše DA egzistenciji, kao i pokušaj povezivanja (RELIGIO) sa vidljivim i nevidljivim svetom, što u krajnjoj liniji ima odlike i religioznog participiranja odnosno činodejstva, ali i saučestvovanje u ponovnom stvaranju i obnavljanju sveta.
Čovek se odnosi prema stvarnosti pretežno aktivno kada se njegov život odvija u prirodi i u interakciji sa prirodom. Čovek je i povezaniji sa prirodom i sa prirodom u sebi kada živi na zemlji i od zemlje. Bez obzira na to čovek i zajednica ljudi mogu biti više ili manje okrenuti i duhovnom svetu. Onda je to celovitost.
Civilizacija i gradski život odvajaju čoveka od zemlje i prirode, i remete njegove veze sa prirodom gledajući ospoljeno, ali i na ličnom i unutrašnjem planu. Ukoliko čovek pri tome gubi i vezu sa duhovnošću, njegovo biće se niti razvija, niti donosi plodove. Ne stvara. U odsustvu rituala, atrofira biće čoveka i gubi se njegova svrhovitost. On ne participira u kosmičkom stvaranju i obnavljanju, i otuda uzaludnost egzistencije koja se vidi u okretanju materijanim aspektima stvarnosti kod današnjeg čoveka Evrope i Amerike u prvom redu. Ali ma kako bio bogat materijalno, i ma kako stimulisao svoje materijalne potrebe, time se ne može napojiti unutrašnje biće čoveka duhovnom vodom i nasititi duhovnom hranom. Tako duhovna glad i žeđ stvaraju iritaciju koja se ispoljava u pogrešnom i destruktivnom stavu prema hrani, prema posedovanju, prema drugom čoveku, i naravno prema samom sebi.
Kraj stare Godine i početak Nove kalendarske godine primer su promene kroz koju moramo proći hteli mi to ili ne. Kako ćemo se mi odnosti prema toj promeni zavisi od našeg temperamenta, navika, kulture u kojoj živimo, ali i od toga kako mi vidimo život, naš sopstveni u prvom redu, ali i život naroda kome pripadamo i naposletku kako vidimo ceo svet. Pri kraju godine na njenom isteku obično se javljaju misli o tome šta smo učinili protekle godine. Svesno ili ne, mi rezimiramo godinu, naš učinak i okolnosti našeg života, što nam stvara osećaj ili zadovoljstva ili nezadovolstva. Ponekad ovo podvlačenje crte se može odnositi i na deo života pa i na ceo protekli život. Usamljenima, napuštenima, osuđenima, bolesnima, je verovatno najteže. Svesnima je teže od onih koji zaboravljaju i potiskuju reklo bi se, ali svesni imaju veću šansu da lakše prebrode krizu. Aktivnima je svakako lakše nego pasivnima, delimično jer aktivni imaju iza sebe bolje rezultete i u proseku gledaju napred sa optimizmom. Aktivan stav donosi i osećaj da imamo kontrolu nad životom u određenoj meri, da nismo kao orahova ljuska na ogromnom nepreglednom moru života koju talasi bacaju sad tamo sad ovamo. Kada je naš aktivni stav prema životu pozitivan i zdrav mi tražimo oblik koji nam je najbliži i najpogodniji da iskažemo svoj stav i odnos, prema vremenu koje prolazi i vremenu koje dolazi, ali i prema promeni, životu samom, prema drugim ljudima, prema ljudima i osobama koje volimo, i prema sebi samima sa prihvatanjem i sa davanjem.
Mi kitimo jelku jer je to lep običaj, ali na dubljem nivou mi obnavljamo drvo života na kraju jednog ciklusa (godišnjeg) sa darovima iz odlazeće godine, i anticipiramo i na kosmičkom nivou delujemo da drvo (našeg) života rodi bogato i u narednoj godini. Mi darujemo najbliže poklonima, i primamo poklone od njih, znajući ili ne znajući, da smo deo sveta i Univerzuma koji slavi Boga koji je pun ljubavi za Čoveka i koji neštedimice daje preko cele godine, i ne prestaje da izliva svoju ljubav svih godina našeg života i svih godina od kada Čovek postoji.
Slaveći Novu 2012. Godinu od rođenja Božjeg Sina, Boga i čoveka Isusa Hrista mi putnici na kosmičkom brodu Zemlja koja se kreće brzinom od 30-km u sekundi oko Sunca i oko 600-km/sec. kroz kosmički prostor, činimo to sa nadom da smo u sigurnim rukama Gospodnjim čija nas sigurna ruka vodi beskrajnim putem okruženim zvezdama, i da ćemo i naredne godine i svih narednih godina našeg veka i veka naše dece moći da slavimo same osnove života koje izviru iz Večnosti.
Ulazeći sa nadom ali i sa izvesnim strahom u Novu 2012.Godinu, dobro je da se podsetimo nekoliko stvari:
- Za dva milenijuma od dolaska Isusa Hrista bilo je ratova, propadanja, nesreća, i očekivanja kraja sveta. Još su apostoli verovali da će videti kraj sveta za njihovih života u prvom veku n.e. Propašću Rimske Imperije u 5.veku prvo, a onda sa pojavom islama u 7.veku izgledalo je da je kraj tu. U zapadnoj Evropi 1000-te godine svi su očekivali kraj. Kraj je izgledao neminovan sa rascepom Crkve na Istočnu i Zapadnu prvo, a onda odvajanjem protestanata od Rimo-katoličke crkve. Misli o kraju se uvek javljaju kada je teško i kada se na zemlji umnoži bezakonje i nepravda. Svet nije nestao 2000-te godine a neće ni 2012.-te godine, jer je Isus Hristos rekao: „A o danu tome i o času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac moj sam“ (Matej 24.36).
- Malodušje i maloverje je zavladalo danas, ali mi se varamo ako mislimo da ne možemo ništa da učinimo. Ma kako velika i teška bila piramida moći, vlasti, pa i Zla, ona se ruši ako temelj neće da nosi, ako obični ljudi na kojima počiva sve ne prihvataju. Bez našeg pristanka ništa ne biva zapamtimo to.
-Dolazi vreme kada će slobodna misao biti ravna podvigu. Molite se svakodnevno za dobrobit celog sveta i da Gospod pomiluje sve ljude na zemlji. Pokojni o.Tadej je govorio: Molite se ovako svakog dana: Molim ti se Gospode da pomiluješ sve ljude na zemlji i nemoj ni mene na kraju da zaboraviš.“
- Razmotrite čime se hranite, kojom telesnom, duševnom i umnom hranom se hranite.
- Razmotrite novotarije koje Vam se nude. Trudite se da razumete o čemu se tu radi i da li to doprinosi suštinski vašoj dobrobiti i slobodi. Ne verujte moćnima, proverite uvek! I obavestite svoje poznanike. Po predanju Troja je pala tek kada je primila na dar velikog drvenog konja. Setimo se Vergilijevih stihova iz Eneide koje izgovara Laokon: „Ne verujte konju, Trojanci. Što god da je, plašim se Danajaca kad darove nose“.
- Zadržite mir u duši, i negujte samo dobre misli!
- Posvetite neko vreme radeći za opšte dobro, ne samo za sebe.
